Београђанин Дарко Буторац, главни маестро Малеровог фестивала, постиже велике успехе у свету док се
код нас о томе, нажалост, мало зна.
Дарка Буторца нашли смо у пустињи на граници између Аризоне и Јуте. На годишњем одмору, ту проводи време после завршене сезоне у Симфонијском оркестру Мизуле где је запослен као уметнички директор. Поред тога, Буторац је главни диригент Малеровог фестивала, недавно успешно одржаног у Сијетлу, где је побрао одличне критике.
О његовим наступима, иначе, у Кореји, Украјини, Аргентини, Кини пишу како страна штампа тако и новине које прате дешавања у дијаспори. О Дарку Буторцу се код нас, овде, пак врло мало зна. Довољан повод да га представимо нашим читаоцима?
Из Београда Дарко Буторац се у САД преселио 1988. године. Виолончело је студирао у Торонту, а дириговање учио на мастер студијама на Индијана универзитету. Из биографије, у разговору за „Политику”, издваја прву награду коју је освојио на Међународном такмичењу за композиторе „Vakhtang Jordania” у Украјини. Свира и на клавиру, а када су журке, и гитара се нађе у рукама.
– Мизула је културна оаза у држави Монтани. Реч је о веома лепом градићу близу границе са Канадом, који је изузетно културно активан. Самим тим публика на мојим концертима има велика очекивања. Последњих година свирали смо дела из различитих епоха а на сваком концерту било је више од 2000 људи, што је за америчке услове велики успех. Жеља ми је да упознамо публику са најбољом класичном музиком, од барока до 21. века – каже Буторац, причајући нам о свом тренутном ангажману у оркестру Мизуле.
Малеров фестивал у Сијетлу, где гостује, траје, пак, 15 година са веома једноставном идејом – да сваког лета представи публици једну од грандиозних симфонија Густава Малера. На овогодишњем фестивалу на ред је дошла Малерова Шеста.
– Малерова музика бори се, иначе, сама против себе и таман када се очекује позитиван расплет, све се окреће песимистично уназад. Уместо да се дело које захтева више од сто људи на бини и траје скоро два сата заврши неким тријумфалним и великим акордима, оно, једноставно, умире… Малер је, иначе, био веома сујеверан човек и имао је визију своје смрти у овом делу – објашњава Буторац.
Пошто нам каже да се на својим наступима радо лати инструмента, и одсвира Бреговићеву музику, питамо га да ли је у питању освежење „суве” класике или мали омаж завичају.
– Много волим нашу музику. Обожавам Бреговића. Свирао сам његов слатки танго из филма „Подземље”. На музичком фестивалу у Бреварду једном сам аранжирао цели његов трубачки репертоар – од „Месечине” надаље, и „натерао” америчке колеге да га одсвирају. Концерт је био баш велики хит. Пошто нисам одрастао у нашем друштву, не знам пуно наших композитора, иако имам жељу да их представим публици по белом свету. Тако се и ствара каријера – када млади мађарски диригенти диригују Бартока и Кодаља, Пољаци Лутославског и Пендерецког, а Чеси Јаначека. Надам се да ће тога бити у блиској будућности – изражава наду Буторац и потврђује да диригенти од свог посла лепо живе јер су, по правилу, више плаћени од музичара. Криза, дакле, није на помолу:
– У Њујоршкој филхармонији „прва хорна” заради око 350.000 долара годишње, а диригент Мазел преко два милиона долара годишње. Очигледно није све у квалитету музичара, зато што у оркестрима већина музичара обично зна дело боље него сам диригент. Ствар је у одговорности. Диригент је лице оркестра и око њега се „врти” цела организација. У Америци је то још важније, пошто су оркестри искључиво приватно финансирани. Диригент је, самим тим, у центру не само музичких него и финансијских сфера – каже Дарко Буторац.
Светска економска криза, према његовом мишљењу, неће угрозити музичку индустрију. И даље ће, каже, бити пара, односно и даље – биће музике.
– Класичну музику највише угрожава друштво где је све доступно без рада, без муке. Људи воле поп музику јер свакодневно на радију чују исту мелодију која максимално траје четири минута. За недељу дана целу ту песмицу одслушају барем пет-шест пута. Лако науче речи песме, купе ЦД, оду на концерт и супер се проведу. А колико би времена требало да се чује Малерова Шеста пет-шест пута – малтене цео радни дан! Класична музика даје слушаоцу исто онолико колико он даје њој. Модерно светско друштво живи у журби па нема времена за такав ужитак, а на нама је да покажемо да је класика вредна пажње и времена, и да се модерном човеку исплати да искочи из машине која га меље од девет до пет – поручује овај успешни диригент.
И додаје да истински ужива у свом послу и да нема лепше професије од дириговања. Само да је што више добре музике и, успут, још неколико лепих путовања, ако може. А њих има и по Америци и по Европи у коју опет долази следеће године на оперски фестивал близу Парме.
Наступа Дарка Буторца у Београду за сада још нема али, млади диригент каже да се „ради“ и на томе. За море и роњење, нада се, биће времена, после планираног гостовања у Кини...
М. Сретеновић
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Naterao-Amerikance-da-sviraju-Bregu.sr.html